Objavljeno: 11.12.2018.
Četvrta priča: Šta ako…?!
Sa ove distance mi se čini da to “šta ako..” nije bilo toliko dugo prisutno kod mene. Ipak se sećam da mi je tih dana ta rečenica odzvanjala satima u glavi, nije mi dala mira, zbog nje nisam spavala, i naravno plakala sam opet...i iznova...i opet,....
U tom trenuku mučilio me je milion pitanja jer nisam znala šta sve može da sledi. Tako sam razmišljala o tome šta rezultat Core biopsije može da pokaže. Znala sam već da je tumor maligni, ali i dalje ima gorih informacije od te koju već znate.
Šta ako je “galopirajući” maligni tumor, i za par dana moze da naraste i vise nego duplo od svoje veličine.
Šta ako imam jos samo malo vremena....sa roditeljima, sestrom, prijateljima, sobom....
Kako saopštiti svojim roditeljima ...”zdravo mama, zdravo tata...znate šta ima novo? Paaa...imam rak... :/ “ i šta ako oni tu vest ne mogu da podnesu. U tim trenucima, razmišljala sam više o njima nego o sebi. Razmišljala sam kako da im saopštim a “da ih ne povredim”. Da li treba da pored sebe imam uvek sve lekove koji bi pomogli u slučaju da im: skoči šećer (mama je dijabetičar), skoči pritisak (tata ima visok pritisak i inače),....Šta ako oni posle te informacije padnu u depresiju,... I kao što već rekoh, milion pitanja šta (i k)ako ...
Tih dana mi je i dojka bila crno-modra (ako ta boja uopšte postoji) od Core biopsije. Obzirom da nisam znala da to može da se desi od procedure, bila sam još uplašenija, jos više izgubljena u svoj toj novonastaloj situaciji. Imajte na umu da je u tom trenutku prošlo tek nedelju dana od mog saznanja da imam malignu bolest. Huh
U toku svog tog razmišljanja, svih strahova doslo je i prosvetljenje. Jer na kraju svake od ovih priča ipak ima ponekog i zračka svetla 😉. Otišla sam na konsultacije kod onko-hirururga, ali ovog puta spremna. Sa svim pitanjima, nedoumicama i strahovima. Rezultate biopsije smo jos čekali. Videvši me tako pogubljenu doktor je uzeo papir i olovku u ruke i krenuo da crta. Da, dobro ste pročitali da crta. Iscrtao je celu šemu potencijalnih scenarija: šta ako rezultat biopsije pokaže “ovo”, šta ako posle operacije finalni HP nalaz pokaže “ono”, šta u slučaju da mora hemioterapija, šta ako ne mora, koji su sledeći koraci, i tako u nedogled (činilo mi se) ali opet sve je nekako bilo kristalnije u mojoj glavi i samim tim umirujuće.
Taj isti crtež sam koristila saopštavajući roditeljima vest i objasnila im sve moguće korake u svom lečenju, bas kako je i doktor meni rasvetlio celu novonastalu situaciju!