Objavljeno: 11.3.2020.
Šesta priča: La mia operazione
Došao je i taj dan D na red. Bio je 23.maj i trebalo je rano ujutru da budem u bolnici kako bi me pripremili za zahvat. Čekala sam par sati u sobi i tih par sati je delovalo tako dugo. Neizvesnost, strah, misli,...do pre par meseci nisam imala ni jednu intervenciju a sada samo u 6 meseci čak 2 operacije. Jedna je bila par meseci pre, kada su i odstranili miome iz materice koji su se naglo uvećali. To je nekako trebalo da bude i prvi znak da nešto sa mojim telom i hormonima nije kako treba. Ipak, kad se završila ta intervencija i kad je sve bilo u redu, nekakao mi nije padalo na pamet da nešto drugo može da iskoči kao problem.
I evo me sada, u sobi, čekam operaciju života, da se ukloni karcionom, „zarđalo“ tkivo koje uporno raste u mojoj dojci. Ta neizvestnost, kada ne znate šta da očekujete ali i nada da će posle baš te intervencije biti sve kako treba, da ću se vratiti normalnom životu, sve to me je držalo pozitivnom da baš tog dana počinje možda moj novi život. Ili se pak tu baš završava. U tom trenutku, verovala sam samo ovom prvom osećaju, i nisam dala negativnim mislima da se tako ušunjaju i odvedu me u bespovratno razmišljanje o lošem.
Kada je medicinska sestra došla u sobu i rekla spremite se, krećemo...pretrnula sam. Mislila sam to je to. Sad ili nikad. Ipak, nije bilo baš „sad“ jer sam čekala još jedno sat vremena ispred operacione sale, u posebnoj sobi sa anesteziologom. Sećam se da mi je bilo užasno hladno i da sam se osećala kao u nekoj čekaonici, samo što sam ležala i odgovarala na mnogobrojna pitanja anesteziologa, koji mi je dao i neku injekciju, pretpostavljam za smirenje. Jer tenzija baš tada raste i sve vam se čini još drastičnije nego što zaista jeste. Nakon nekog vremena, uveli su me u operacionu salu, koja je meni ličila na svemirski brod. Kada sam videla svog onko-hirurga prvo što sam ga pitala je bilo: „Jel mogu da odustanem sad, i da se vratim natrag?“. Nasmejao se i rekao da će biti sve u redu, da mislim na nešto lepo. Poslušala sam ga, zamislila sam karipsko more i plažu koja se pruža u nedogled. Tako sam i utonula u san.
Probudio me je reski bol koji se prožimao u grudima. Čula sam kako me dozivaju i pitaju me šta osećam. Bol, neverovatnu bol. A opet kada su me pitali na lestvici od 1-10 kolika je bol, bilo me je sramota da kažem 15 jer ja sam jaka, i izgovorila sam 4, iako se bol na licu sigurno ocrtvao mnogo veći nego što sam ja izustila.
Posle jedne injekcije, bol je polako nestajao a ja sam tonula u san. Probudila sam se posle nekog vremena i bila već u sobi okružena dragim ljudima. Tada je došao i moj hirurg da proveri kako se osećam i da nam objasni šta je urađeno i koji su sledeći koraci. Saznajem da je operacija trajala skoro 4h, da su odstranili tumor i da su očistili tkivo oko njega koliko su god mogli kako mi ne bi odstranili celu dojku (hvala im). Ipak, morali su da ostrane i određen broj limfnih žlezda jer su ipak bile zahvaćene kancerogenim ćelijama. E to mi je već bio šok, jer se taj deo nije video na rezultatu magnetne rezonance.
Upravo zbog toga ću ostati produženo na bolničkom lečenju još dva dana jer rane treba previjati i pratiti.
Operacija je prošla, ja sam otišla na kućno lečenje ali i posle svega toga sledi još jedan neizvestan period, iščekivanje histopatološke analize odstranjenog tkiva i žlezdi. Od tog nalaza zavisi i moja naredna terapija. Jer kao što već jednom napisah, samom operacijom se nažalost ne završava sve u lečenju malignog tumora...ali o tome više uskoro!